Tuga ne bira lica. Ona je podsetnik da smo svi, bez obzira na to kako izgledamo spolja, satkani od istih emocija i potrebe da budemo shvaćeni, a ne samo posmatrani.
Njena tuga nije bila bučna. Nije lomila stvari niti vrištala. Bila je to tiha, hladna magla koja bi se uselila u njenu sobu onog trenutka kada bi skinula šminku i ostala sama sa sobom. Ljudi su voleli njenu sliku, njenu spoljašnjost, ali niko nije zastao da pita šta se krije iza tog osmeha koji je postao njena najteža uniforma. prelepe devojke budu tuЕѕne nekada
Sledećeg jutra, izašla je u grad bez maske. U njenim očima se još uvek video trag sinoćne sete, ali je u tom tragu bilo više istine nego u hiljadu lažnih osmeha. I tada je, po prvi put, osetila pravu toplinu – jer su ljudi počeli da vide nju, a ne samo njenu sliku. Tuga ne bira lica
U svetu gde se lepota često meša sa savršenstvom, zaboravljamo da su najlepša lica ponekad samo maske za najdublje tišine. Evo priče o tome kako i najsjajnije zvezde nose svoje senke. Srebrno ogledalo i nevidljive suze Nije lomila stvari niti vrištala
U gradu gde su svetla uvek bila previše jaka, živela je Elena. Bila je devojka kojoj su se neznanci okretali na ulici, čija je kosa podsećala na prosuto zlato, a oči na mirno more pred oluju. Svi su verovali da je njen život niska bisera – bez napora i bez mrlje.
„Zašto si tužna?“ upitao bi je poneko, ali bi u njihovom glasu uvek čula sumnju, kao da lepi ljudi nemaju pravo na bol. Kao da je tuga rezervisana samo za one koji nemaju ništa drugo.
Jedne večeri, sedeći na ivici prozora, gledala je u kišu. Razmišljala je o tome kako je ironično što joj svi govore „blago tebi“, dok se ona oseća kao prelepa ptica u kavezu od tuđih očekivanja. Od nje se očekivalo da uvek bude vedra, uvek sređena, uvek... lepa. Kao da je njena lepota bila ugovor koji je potpisala sa svetom, a koji joj je zabranjivao da bude slaba.